Žarka Radoja: Šta izbeglica ima sa antifašizmom

za„'Način na koji se ti ljudi bez države slivaju u naše luke i na naše granice sve više izaziva bes. Planiram da primenim zakone u potpunosti.’ (…)

(…)Broj ilegalaca koji ulaze u našu zemlju može se videti kroz broj krivičnih gonjenja poslednjih meseci. Ilegalnim migrantima je veoma teško da izbegnu pojačanoj budnosti policije i lučkih vlasti. Čak iako uspeju da pobegnu, ilegalni migranti bivaju ubrzo pronađeni i deportovani.“*

Ovakav jezik u Evropi danas ne zvuči problematično. Naprotiv, moglo bi se reći da je za neke medije ovo uobičajena praksa izveštavanja. Jačina i brzina kojom se gradi rasistički narativ prema izbeglicama i ljudima koji su proganjani po bilo kojoj osnovi, obrnuto je proporcionalan ukidanju zaštite i kršenju njihovih osnovnih prava.

Dehumanizovani pristup medija prema ljudima koji beže od rata i smrti, spašavaju svoje živote ostavljajući iza sebe sve što su imali, bilo je u skladu sa aktuelnom politikom  – u vreme kada je fašizam već harao Evropom, čekajući u prikrajku rat da se sa drugima i drugačijima obračuna na najbrutalniji načini.

Tekst iz kojeg su preuzeti citati je, prema izvorima sa interneta, pisan 1938. godine. Kao što se to događa i danas, autor teksta u potpunosti zanemaruje drugu stranu. On se ne pita kroz šta prolaze izbeglice, zašto dolaze i u kakvom stanju.

1
Balkanska ruta. Foto Žarka Radoja

A kako izgleda neiskonstruisana, prava strana ove priče? Da bi došle do tih luka i žičanih ograda, izbeglice plaćaju krijumčarima hiljade evra, bivaju kidnapovani, pljačkani, ponižavani. Oni putuju/bježe u kontinuiranoj životnoj opasnosti.

Njihov život zavisi od toga da li imaju 200 evra više za „drugu“ ili „prvu“ klasu. Od tih 200 eura zavisi hoće li ostati u utrobi lošeg broda ili –  ako imaju sreće – neće biti jedan ili jedna od onih oni koji će se do Italije ugušiti. Ukoliko imaju tih par stotina evra više, njihov život zavisit će od brzine kojom će ih na morskoj pučini spaziti obalne straže i brodovi nevladinih organizacija.

Prema podacima UNHCR-a, broj onih koji su ove godine stigli preko Sredozemnog mora u Evropu manji je u odnosu na godinu pre za 42 odsto, ali je broj stradalih za samo 15 odsto niži od ukupnog broja žrtava u celoj 2015. godini (3.771). Ako se ovako nastavi, 2016. godina će biti najkatastrofalnija ikad zabeležena na Sredozemnom moru, poručuje UNHCR.

S druge strane, ukoliko krenu kopnom, kroz Bugarsku, biće premlaćivani, pljačkani, maltretirani na razne načine i veoma često bez ikakve podrške. Od ove godine Bugarska ima i novitet u „zaštiti granica“ – kriminalne grupe koje love ljude. Samo u poslednjih godinu dana skrenuta je pažnja svim relevatnim evropskim institucijama o odnosu Bugarske prema izbeglicama, a međunarodne organizacije su upozorile na poražavajući tretman ljudi koji bi trebalo da imaju međunarodnu zaštitu. Odgovor EU je bio – predstavljanje nove agencije za zaštitu granica u Bugarskoj.

A kada, odnosno ukoliko izbeglice dođu na odredište, čeka ih drugi krug pakla – iščekivanje da li će im biti odobren zahtev za azil, što u današnjoj situaciji može da traje preko godinu dana. Uz svakodnevni strah od moguće deportacije, žive i u strahu od nasilja na javnim mestima, zbog druge boje kože i drugačijeg načina oblačenja. Njihova borba ne prestaje, kao što ne prestaje ni ksenofobični diskurs njihovih domaćina.

Nemoguće je ne povući paralelu sa onim što se danas dešava u Evropi, istoj onoj Evropi koja je zbog iskustva iz Drugog svetskog rata učestvovala u donošenju Konvencije o izbeglicama i Dodatnog protokola 16 godina kasnije, koji je omogućio budućim izbeglicama da dobiju potrebnu zaštitu i propisao pravne obaveze država potpisnica da ih zaštite. Ta konvencija je jedan od temeljnih dokumenata moderne Evrope.

Međutim, jedna od razlika u odnosu na pristup izbegličkom problemu između onodobnih i današnjih vlasti je u tome što ovi prvi pre 70 godina, nisu konstruisali ceo jedan narativ na politici sećanja koja se sažima u sintagmi: „Nikad više“. A to „Nikad više“ svakog dana se vraća kao pitanje „Zar ponovo?“.

Sve je više glasova koji upozoravaju da Evropa maršira poznatim pravcem, ravno u prošlost. Rastuća islamofobija sve češće se poredi sa antisemitizmom.  Američki predsednik Barak Obama uporedio je patnje sirijskih sa patnjama jevrejskih izbeglica u Drugom svetskom ratu.

Britanski istoričar Kevin Passmore u svojevrsnom priručniku za bolje razumevanje fašizma piše da nacional populizam u Evropi ima bolje izglede od samog fašizma, što, kako navodi, pokazuje uspon krajnje desnice u Francuskoj, Švajcarskoj, Danskoj, Austriji, SAD i Rusiji.

„Prevlast rasizma na zapadu, demonizacija Islama, strah da globalizacija nagriza nacionalne države, vjerovanje da će imigranti podriti nekakav loše definirani nacionalni identitet i ubjeđenje da su svi političari pokvareni, navode na pomisao da fašizam čekaju nove pobjede“, napisao je Passmore davne 2002. godine.

Gledajući današnju Evropu, 14 godina posle Passmoreovog predviđanja, primećujemo da se broj zemalja u kojima jača desnica poprilično uvećao, da su ksenofobija i rasizam u nekim evropskim zemljama postale deo državnih politika, a da je briselska administracija – spora i neefikasna kakva jeste – sklonija kršenju, nego odbrani ljudskih prava. Narativ „zatvorenih granica“ u suprotnosti je sa evropskom idejom slobodnog protoka ljudi i robe, sporazum postignut sa Turskom o deportacijama i kontroli prelaska granice pravno je sporan, a iz perspektive zaštite ljudskih prava izbeglica – u potpunosti neprihvatljiv.

izbjeglice
Na vratima Europe. Foto Žarka Radoja.

Izbeglice u današnjoj Evropi su „prokazane“ kao pretnja bezbednosti i stabilnosti. Dok ljudi nedeljama, mesecima, godinama beže od rata pokušavajući da se domognu sigurne teritorije koja će im omogućiti kakav takav pristojan život,  vlasti država u kojima vide spas podižu zidove od bodljikave žice, postavljaju policiju i vojsku na granice i politikom zatvorenih granica čine ih nevidljivima. Paralelno s tim, kroz mejnstrim medije provejava jak rasistički, a u nekim slučajevima i otvoren fašistički diskurs.

Dok gledaju ljude u panici u razrušenom Alepu u Siriji, pojedini građani Evrope se pitaju odakle im struja da napune telefone, odnosno odakle im telefoni uopšte. Dok izbeglice, iznemogle i potpuno zapostavljene, prepuštene same sebi, mesecima zaglavljene u Srbiji, odlučuju da marširaju ka granici sa Mađarskom, novinari se pitaju zašto je među izbeglicama toliko muškaraca, odnosno gde su majke i deca. Dok na internetu ide uživo evakuacija i rušenje izbegličkog kampa u Kaleu, komentatori ispod snimka poručuju da ih treba sve poslati u gasne komore.

„Čovek se priseti leta 1944. godine, kada su desetine hiljada Jevreja prisiljeni da kroz ulice Budimpešte marširaju u svoju smrt – dok su se u bioskopima prikazivali mjuzikli, a u pozorištima igrale razdragane operete, dok se u kabareima i noćnim klubovima bezbrižno zabavljalo, dok su ljudi prelistavali sportske strane novina, nezainteresovani za ratne novosti. Iz restorana na otvorenom i kafea na obalama Dunava mogla se čuti muzika, baš kao i sada. Muškarci su odmeravali mlade lepotice u oskudnim letnjim haljinama i šorcevima, a u pomodno zapuštenim baštama pivnica čitala se poezija. Kraj sveta bismo jedva primetili, ili bismo ga samo odbacili, kao krajnje nebitnu pojavu“, podsetio je u eseju „Smisao izbegličke krize“ mađarski filozof GM Tamaš.

Da li smo zakoračili u procese koji vode u dobro poznate užase ili nas umiruju glasovi da to još nije to, iako zbog „nepodobne“ relgiijske i druge pripadnosti, napadnuti ljudi po gradskom prevozu i na ulicama evropskih gradova teško mogu suzbiti strah.

Zašto otvorena politika ksenofobije, islamofobije  i rasizma ne izaziva snažnija protivljenja? Da li je neophodno da tačno definišemo proces da bi odgovor na njega bio organizovaniji, humaniji, masovniji i vodio ka promeni politike mržnje?

Važno je definisati aktuelni trenutak kroz koji prolazi EU i osvestiti svoje mesto u njemu, ali je jednako tako važno da uvidimo da je upravo odnos prema izbeglicama odbrana evropskog antifašizma. Kao što i sveže postbrexitovsko iskustvo porasta zločina iz mržnje prema LGBT populaciji, izbeglicama, muslimanima i svima koji „imaju akcenat“ pokazuje da smo, nakon izbeglica na redu – mi.

• Prevod  članka o dolasku Jevreja u Veliku Britaniju, u kojem su „bezzemljaši“ zamenjeni aktuelnim izrazom – ilegalni imigranti. Prema internet izvorima, tekst je objavljen u Daily Mailu 1938. godine pod naslovom “German Jews Pouring Into This Country”. Vidi i http://www.huffingtonpost.co.uk/2015/07/31/daily-mail-1938-jews_n_7909954.html

12710718_10153874447717660_8517971587091774503_oŽarka Radoja je u novinarstvu preko 15 godina. Radila je i sarađivala sa nizom novina i portala u Srbiji i sa područja Jugoslavije. Prati teme vezane za govor mržnje i huškanje u medijima, postkonfliktno društvo, borbu za javne prostore i migracije. Koorganizatorka je izložbe “Grad je mrtav. Živio Grad.” kojom se 27 umetnika nezavisne umetničke scene iz Dubrovnika predstavilo Beogradu prvi put nakon rata; i izložbe “Tuđe haljine” kroz koju je 14 umetnika iz Beograda predstavljeno u Art radionici Lazareti u Dubrovniku.

 

Comments

comments