Adriana Zaharijević: Biti svojina, biti privatnost – Brak i građanstvo

1. Građanstvo i brak: tačke ukrštanja

Pojam građanstva se najčešće određuje kao regionalno i istorijski varijabilan skup građanskih, političkih i socijalnih prava koja jemče pripadnost ili članstvo u deljenoj zajednici (Marshall, 1950).(1) Građanstvo je solidna simbolička i materijalna veza između pojedinca i države, s jedne strane, i između različitih pojedinaca koji na figurativan način pripadaju određenoj političkoj zajednici, s druge. Iako bi se sapripadni pojam građanina mogao posmatrati – i tako je najčešće i činjeno bar do osamdesetih godina 20.veka – kao rodno neutralan, odnosno kao da obuhvata i građane i građanke, brojne studije pokazale su da je rod na različite načine uslovljavao oblike pripadnosti i uslove punog korišćenja prava na članstvo u zajednici (Lister, 1997; Yuval-Davis, 1991; Walby, 1997; Jones, 1997; Dietz, 1992). Cilj mi je da u ovom tekstu razmotrim na koji je način institucija braka tome doprinela.

Šta je brak i kakva je njegova veza s građanstvom? Budući da je Ustav danas po pravilu dokument kojim se određuju značenje i opseg građanstva, bilo bi umesno pozvati se na ustavnu odredbu kojom se definiše ova institucija. Prema Ustavu Republike Srbije (čl. 62), brak je ustanova, izjednačena s vanbračnom zajednicom, čiji se odnosi uređuju zakonom. Ona se zasniva pristankom muškarca i žene pred državnim organom, na šta ima pravo svako – gde se pod „svakim“ misli na muškarca i ženu. Ne samo pristanak na zaključenje, već i trajanje i raskid braka, počivaju na ravnopravnosti bračnih partnera. Ovakva definicija braka kao pravnog instituta, što je dimenzija koja će me u ovom tekstu uglavnom zanimati, postala je moguća usled rodnih proširenja figurativne institucije građanstva. Sekularni karakter braka, važnost slobodnog pristanka, mogućnost razvrgavanja odnosa, jednaki status s vanbračnom zajednicom (i jednaki status dece rođene u obe zajednice), kao i naglašena ravnopravnost muškaraca i žena u doduše strogim heteronormativnim okvirima, predstavljaju za sada poslednji sediment u borbi za ravnopravno građanstvo građana i građanki.

U ovom tekstu želim da se usredsredim na dimenzije ove ustanove koje su potpomogle održanju neravnopravnosti, odnosno na ono što nas podstiče da navedene reči pre shvatamo kao nalog nego kao samorazumljivu istinu. Pokazaću da su te dimenzije istovremeno konstitutivne za uspostavljanje i održanje institucije građanstva. Teza koju zastupam jeste da je građanstvo, kao fenomen i proces, ustanovljeno u 19. veku i da je bilo u direktnoj vezi ne samo s posedovanjem svojine, nego i s pravom na posedovanje privatnosti (Zaharijević, 2014). To je važno i u ovom kontekstu, zbog toga što ostavlja traga na savremene koncepcije kako građanstva, tako i braka. Razmatrajući njihovu vezu, Jyl Josephson tvrdi da je „brak javna institucija koja stvara pravo na privatne polne odnose, iako je određena javnim politikama“ (Josephson, 2005: 270, kurziv A. Z.). Na koji se način razvijao međuodnos privatnog i javnog u ukrštanjima braka i građanstva? Kako se privatnost osoba nelinearno ospoljavala u istorijski varijabilnim politikama? Kako je, najzad, uticala na formiranje samih tih politika koje su uskoj vezi s razvojem građanstva?

2. Privatni ljudi: brak pre građanstva

Veoma široko polje studija građanstva (citizenship studies), i dalje, uprkos višestrukim kritikama, nedvosmisleno potvrđuje svoj dug tekstu Thomasa Marshalla iz 1950. godine. Ne samo zbog takve njegove centralne pozicije, već i zbog toga što se usredsređuje na Ujedinjeno Kraljevstvo koje i u ovom tekstu ima posebno istaknutu poziciju, svoju analizu ukrštanja braka i građanstva započela bih kratkim osvrtom na Marshallov tekst. Njegova osnovna intencija bila je razmatranje sukoba kapitalizma kao sistema koji generiše nejednakost, i građanstva kao principa jednakosti. Da bi opravdao upravo ovakvo određenje građanstva, Marshall ga istorizuje i uvodi njegova tri potporna elementa. Građanski (ili civilni) element je najstariji i podrazumeva prava kojima se potvrđuje sloboda pojedinca (od kojih su za nas ovde najvažnija sloboda ličnosti, pravo na posedovanje imovine, pravo na zaključivanje validnih ugovora). Taj element se razvija na prelazu iz 18. u 19. vek. Politički element podrazumeva pravo na učešće u sprovođenju političke moći u svojstvu predstavnikā tela koje poseduje politički autoritet, ili u svojstvu onog ko može da odlučuje o predstavnicima takvih tela. Njegovu pojavu Marshall smešta u period posle donošenja Velikog reformskog zakona 1832. godine, prvog u nizu engleskih zakona kojim se proširuje pravo glasa. Najzad, pojava poslednjeg – klasnog ili socijalnog elementa građanstva – pripada poznom 19. veku. Taj element se zbilja razvija tek u 20. veku i obuhvata različita prava, od minimuma učešća u ekonomskom blagostanju do punog udela u društvenom nasleđu i životu u skladu s preovlađujućim standardima određenog društva (Marshall, 2009: 148–149). Ta tri elementa tek zajedno čine srž građanstva, koje sve pojedince preobražava u građane obdarene jednakim statusom članova nacionalne zajednice.

Gde su u ovoj jednačini građanke? Moglo bi se bez ustezanja reći – u braku. Rodno neodređeni građanin kojeg prikazuje Marshallov tekst, istorijski nije mogao biti žena. Početkom 19. veka žene nisu posedovale većinu građanskih prava, nisu postale u potpunosti osposobljene za politički element do 1928. godine, niti se socijalni element određivao u odnosu na specifične aspekte potencijalnog građanstva žena. Naprotiv, u vreme kada građanstvo počinje da biva proces koji uključuje sve veći broj običnih ljudi (common people), (2) odnosno kada obični ljudi postaju jednaki jer je građanstvo princip jednakosti, žene se i dalje određuju isključivo u skladu s vlastitim bračnim statusom. Tako se u srednjem veku o muškarcima „kolektivno moglo misliti kao o vitezovima, trgovcima, krstašima [kmetovima, bezemljašima]; dok su žene bile device, supruge i udovice“ (Leyser, 2004: 93). U vreme kada se ustanovljava građanstvo za građane, formalni okvir kojim se određuje status žena nije se bitno izmenio. Kada 1854. godine, godine u kojoj je, prema Marshallu, još samo socijalni aspekt građanstva bio nedovoljno razvijen, Barbara Leigh Smith Bodichon dijagnostifikuje tipove žena kojima se engleski zakoni obraćaju, one su i dalje samo neudate žene, udate žene ili udovice (Bodichon, 1854).

Da bi se razumelo zbog čega u 19. veku postoje građani, ali je o građankama moguće govoriti samo u veoma prenesenom smislu, neophodno je uvesti razliku između privatnog i javnog. Građanin je običan čovek i privatna osoba koja s drugima tvori javnost (Habermas, 2012). Takva formacija je na bitan način nova. U srednjem veku su, naime, svi obični ljudi bili samo privatni. Privatnost običnih ljudi, i muškaraca i žena, ogledala se u dvostrukoj lišenosti od javnosti. Biti privatan značilo je biti lišen prava na vlastito zastupanje i ne biti reprezentativan. U feudalnom društvu javnost je ograničena na obeležje statusa, na ospoljenost gospodstva: „ono što je mrtvo, što je manje vredno ili bezvredno, što je nisko, ne može se reprezentovati… Reči kao veličina, visost, veličanstvo, slava, dostojanstvo i čast treba da izraze ovu posebnost bića sposobnog za reprezentaciju“ (isto: 59).

Brak nepredstavljivih ljudi bila je privatna stvar u meri u kojoj privatno označava nešto indiferentno, nevredno reprezentativne javnosti. Na drugačiji način, ono je bilo javno, deljeno, u meri u kojoj je moglo zavisiti od pristanka vlastelina (Harrison, 1989: 53) (čijim se dopuštenjem potvrđivao pristanak budućih bračnih partnera), porodica (koje su svoj pristanak potvrđivale razmenom dobara, mirazom i otkupninom) i crkve, koja je u 13. veku privatne sporazume preobrazila u javna venčanja (Leyser, 2004: 110). Brak kao svojevrsni metod za uspostavljanje mira i sloge, kanalisanje razmenskih odnosa i uspostavljanje porodično-radne jedinice koja je tvorila jezgro novog načina privređivanja (Bok, 2005: 35–37), zahtevao je strogo definisanje hijerarhijskog odnosa u kojem su muškarcu pripadale poluge moći. Njegova patria potestas pre svega je podrazumevala kontrolu nad sveukupnim poreklom, krvlju i imetkom. No, u slučaju Engleske, brak je muškarcu jemčio više od kontrole: muškarac je posedovao (Erickson, 2005: 3) svojinu – telo žene, njegove plodove i imovinu koju je telo proizvodilo – budući da je formalni identitet žene bio zaštićen/nevidljiv, pokriven muževljevim. (3)

U svojoj nereprezentativnosti, obični ljudi su bili privatni. Njihovo udruživanje u bračnu zajednicu bilo je javno u meri u kojoj je kanonskim zakonima postalo obznanjivo i u meri u kojoj je ta obznana služila kao potvrda različitih oblika razmena. Muškarac je funkcionisao kao korporativna persona ficta, sazdana od onoga nad čime je bio posednik. Persona ficta je veštačko telo koje objedinjuje ono što sobom „pokriva“, nad čime je brakom postalo pokrovitelj, nad čime je vlastan zato što je vlasnik. Do trenutka do kog običnom čoveku ne počinje da se priznaje pravo na jednakost po prirodi, odnosno „jednako pravo koje svaki čovek ima na svoju prirodnu slobodu“, (Lok, 2002: 263), feudalne veze dopuštaju da on bude podređen volji ili vlasti nekog drugog čoveka. Dokle god je on privatan, nereprezentativan čovek, vlasnik nije u isti mah i zastupnik korporativne ličnosti.

I dok su se u pravnom poretku srednjeg veka svi društveni odnosi usklađivali s načelima hijerarhije i pripisanog statusa, moderna shvatanja su počivala na apstraktnoj jednakosti svih pojedinaca kao pravnih subjekata. Apstraktna jednakost se može odrediti kao lokovsko pravo na prirodnu slobodu, koja je pak nerazumljiva bez dopune prema kojoj „svaki čovek ima svojinu nad svojom vlastitom osobom [na šta] izuzev njega niko drugi nema pravo“ (Lok, 2002: 251). Svako je, drugim rečima, prirodni i jedinstveni vlasnik sopstvene ličnosti, i građansko društvo postoji upravo zato da bi očuvalo tu svojinu: nad životom, slobodom i imovinom (isto: 277–278). Ono mu, štaviše, omogućava da bude zastupnik svoje (privatne) svojine u sferi koja je građanska, odnosno javna, bio on reprezentativan ili običan (common). Ova vrsta zaštite poništava staro značenje pojma publicare – učiniti javnim ili zapleniti u korist gospodara (Habermas, 2012: 58), redefinišući na taj način i pojam gospodarenja, i pojam reprezentativnosti i pojam javnosti. Ona je takođe, bar u apstraktnoj formi, presudan korak ka ustanovljenju institucije građanstva koja će „obične ljude“ preobraziti u privatne pojedince koji su tvorci javnosti.

Da li se to, međutim, na jednak način odnosi i na žene, takoreći „obične žene“? Naprotiv, čini se da je status udate žene, dakle, većine žena, u trenutku uvođenja apstraktne jednakosti postao još eluzivniji. Otkupnina, svadbeni poklon koji muževljeva porodica daruje nevesti, sasvim nestaje iz bračnih transakcija pre 17. veka. Pravo da u bilo kojoj formi samostalno raspolažu mirazom takođe je izgubljeno (Bok, 2005: 37), a dužnost pokoravanja, iako se i ranije podrazumevala, nije postojala u formi zaveta sve do 1549. godine (Leyser, 2004: 109). Najzad, činjenica da se „emancipacija iz kmetskog položaja nije desila muškoj ili ženskoj jedinki, već samo paru, i to takvom koji je radio i za tržište“ (Bok, 2005: 37), ne doprinosi uvažavanju udvojenog karaktera rada. Locke, na primer, tvrdi da „možemo reći da su rad njegovog tela i delo njegovih ruku s pravom njegovi“ (Lok, 2002: 251), čime se izravno tvrdi da se rad uvažava kao rad pojedinca, a ne kao rad šire (porodične) jedinice. U apstraktnom smislu, dakle, muškarac prestaje da bude objekt fiktivne vlasti, ali je na nesmanjen način njen subjekt. Koncipiran kao pretpolitički, brak postaje društveno-prirodna institucija koja omogućava nesamerljivu dvojnost: muškarci su privatne osobe koje zastupaju sebe i sopstvenu svojinu izvan prostora privatnosti na temelju slobode, a žene pristankom na brak pristaju na nejednak savez u kojem ostaju privatne i potčinjene (Pejtmen, 2001: III poglavlje).

3. Privatni ugovor, privatne žene

Dosadašnja razmatranja odnosila su se na brak pre građanstva: na brak nastao kao segment feudalnih odnosa, i na brak u doba apstraktne jednakosti. Početnu tvrdnju prema kojoj je građanstvo, kao fenomen i proces, ustanovljeno u 19. veku potvrđuje Marshallovo razmatranje njegovih nužnih elemenata. Apstraktna jednakost u to doba zadobija drugačiju formu. Građanin je svako ko je jednak u pravu da mu se prizna sposobnost procene vlastitog samoodržanja, odnosno sopstvenih interesa. Građanin je svako ko može zastupati vlastito pravo na princip jednakosti. Građanin je privatan čovek koji na temelju ukrštanja interesa stupa u zajednički prostor javnosti. Građanin je onaj ko može da predstavlja i zastupa vlastita prava na život, slobodu i imovinu. Ali, da li je svako građanin? U doba ustanovljenja građanstva kao institucije, žene nisu mišljene kao predstavljive: „do kraja 19. veka, samo je brak (isključi li se poseban slučaj očinske moći nad decom) zadržao neke od osobenih atributa feudalnih veza (bondage)“ (Vogel, 1994: 79), jer je muškarac, kao muž, i dalje posedovao svojinska prava nad ličnošću osobe koju je zakon proglašavao njegovom ženom.

Jedan od najčuvenijih engleskih jurista, William Blackstone, objavljuje 1765. godine Commentaries on the Laws of England, iscrpnu i dugu raspravu o zakonima Engleske koja je u mnogo čemu pionirski poduhvat. Ovaj tekst nije samo teorijski doprinos jednog uticajnog istoričara prava; on, naprotiv, funkcioniše kao osnov za pravnu praksu tokom najvećeg dela 18. i 19. veka. U odeljku koji problematizuje prava osoba, Blackstone navodi tri osnovna i apsolutna prava, koja nisu u neskladu s engleskom pravnom tradicijom: to su pravo na ličnu bezbednost (na formalno i neprekinuto uživanje života, tela, zdravlja i ugleda); pravo na ličnu slobodu (moć kretanja, promene posla, promene mesta u skladu s ličnim sklonostima bez ograničenja, osim u zakonom opravdanim slučajevima) i pravo na privatnu svojinu (njenu slobodnu upotrebu, uživanje i raspolaganje, bez kontrole i umanjenja ovog prava, osim ukoliko nije propisano zakonima zemlje) (Blackstone, 1865: 125–136). Ova prava su „strogo prirodna; zakoni Engleske nikada ih nisu ograničavali bez dovoljnog razloga; i oni se u ovom kraljevstvu nikada ne mogu ograničiti u skladu s diskrecijom sudija“ (isto: 130).

Premda je reč o pravima koja pripadaju svakom Englezu (Englishman), ona se u drugačijoj formi pojavljuju ukoliko je Englez rođen u telu žene. U istom tekstu, Blackstone ovu polnu modifikaciju definiše pojmom koverture (coverture). Pokroviteljstvo – pokrov, prekrivka (cover) – predstavlja pravnu formu odnosa koji Engleza ženskog pola preobraća u udatu ženu, privatnu, za pravo indiferentnu, nevidljivu osobu.

Pred zakonom muž i žena brakom postaju jedna osoba, to jest, sâmo biće ili egzistencija žene se tokom braka suspenduje, ili se inkorporira i spaja s muževljevom osobom: pod čijim krilom, zaštitom i pokrićem (cover) ona izvodi svaku stvar; zato se ona u našem zakonu naziva feme covert; za nju se kaže da je covert-baron, odnosno da je pod zaštitom i uticajem svog muža, njenog barona ili gospodara (lord); a stanje u kojem je tokom braka naziva se njenom koverturom (isto: 430).

U doba koje najavljuje industrijsku revoluciju, jezik prava prestaje da prepoznaje feudalne veze i kodifikuje ideje apstraktne jednakosti. U tom jeziku jezik starostavnih knjiga opstaje samo u slučaju paradigmatičnog privatnog odnosa, u opisu braka.

U Blackstonovo vreme brak je bio isključivo građanski ugovor, za koji su, kao i za druge oblike ugovora, neophodni volja i sposobnost da se ugovara, kao i sam aktuelni čin zaključenja kojim se volja i sposobnost obe strane potvrđuju (isto: 421). Za razliku od drugih ugovora, ovaj ugovor ima specifičnu moć: iako je volja žene neophodna da bi se on zaključio, činom zaključenja ta se volja nadalje suspenduje. Bračni ugovor se, naime, tretira kao pravna prepreka za sklapanje bilo kakvih naknadnih sporazuma s udatom ženom, jer ona njime ugovara vlastito obustavljanje kao osobe. Žena prestaje da postoji kao osoba, jer integriše sopstvenu egzistenciju u korporativno telo koje predstavlja njen muž, ili, rečima običajnog prava, njen baron.

Ono što Blackstone opisuje sredinom 18. veka, a što će se kao simbolički pokrov u 19. veku tretirati kao „građanska smrt“, kao apriorna nemogućnost ostvarenja potencijala građanstva, nije, dakle, nova institucija. Ona je uvedena zajedno s kanonizacijom privatnih odnosa privatnih ljudi u srednjem veku. Ovde se, međutim, mora zapaziti nešto drugo. Reč je o temeljnoj neusklađenosti nalogā apstraktne jednakosti – ispoljenih u artikulaciji apsolutnih prava osoba – i integraciji osobā, koja poništava smisao apsolutnosti prava (ili zahteva uvođenje razlika u prirodi potencijalnih posednika datih prava). Supsumiranost žene pod muževljevu ličnost u potpunosti odgovara stanju stvari koje prepoznaje duboku društvenu podelu na „najmanji broj“, one retke koji su na temelju krvi i statusa imali mogućnost da predstavljaju sebe i sve one za čije su živote virtuelno odgovarali, i na sve druge koji su bili deprivirani prava na zastupanje i predstavljivost.

I premda se proizvodnja građanstva u načelu može razumeti kao pokušaj ukidanja opreke između najmanjeg i najvećeg broja, čini se da se žene pod taj broj ne podvode. Njena kovertura ne prestaje da važi do duboko u 19. vek, i ona ostaje jedan od retkih gotovo opštepodržanih oblika virtuelnog predstavljanja. U doba kada muškarci (u Engleskoj postepeno, u nekim drugim evropskim zemljama i Sjedinjenim Američkim Državama istovremeno) postaju građani, žene ostaju deprivirane principa jednakosti. Načelo njihove lišenosti sadržano je u bračnom ugovoru.

Taj ugovor implicira da su interesi žena predstavljeni na sumaran i fiktivan način, posredovani muževljevim zastupanjem, i inkorporirani u interese bračne zajednice čiji je muž jedini reprezent. To u konkretnom smislu znači da muž ženi ne može nešto da dopusti, jer bi to podrazumevalo da su njihove egzistencije odvojene. Pokušaj sklapanja sporazuma sa svojom ženom bio bi jednak sklapanju sporazuma sa samim sobom. Muž testamentom može prepisati nešto svojoj ženi, pošto to neće imati pravnog efekta sve dok njegova smrt ne ukine njenu koverturu. Ako je ugrožena bezbednost njenog života ili nečeg što ima pri sebi (pre nego nečeg što „poseduje“), ona može izaći pred lice pravde samo ukoliko je njen muž njen branilac, i tada se spor pokreće u ime povrede koja je njemu naneta, kao vlasniku i zastupniku inkorporiranog života i imovine. Muž ženu, prema definiciji, usvaja (adopt), i stoga ima obavezu u odnosu na sve što je usvojio, pa tako mora plaćati i njene dugove ako ih je bilo pre braka (dum sola). Pored usvajanja, njeno pokroviteljstvo podrazumeva opskrbljivanje stvarima neophodnim za život, i zaštitu sopstvene svojine i imena (isto: 430–433).

Dakle, bračni ugovor je jedini koji, odluče li se na udaju, žene mogu sklopiti. Za razliku od ostalih tipova ugovora, taj ugovor – umesto da, prema opšteprihvaćenom stavu, osigurava i uvećava individualnu slobodu – donosi pokroviteljstvo u zamenu za pokornost. U doba nastanka institucije građanstva, koje istovremeno podrazumeva razlaganje sumarnih i fiktivnih veštačkih osoba i snažan otpor prema pokornosti, kovertura ne prestaje da postoji. Ona u 19. veku dobija samo drugačiji izgled, kojim se pragmatično tumačena razmena zaštite za pokornost pretvara u romantizovano družbeništvo, razmenu moralnosti za opskrbljivanje. U času kada se pojedincu priznaje suverenost, koja je potvrđena nizom građanskih sloboda i pravom na samostalno predstavljanje, političkim pravom građanstva, ženama – bez obzira na klasu kojoj su pripadale – to priznanje biva uskraćeno. Za razliku od pojedinaca čiji su interesi prepoznati kao privatni, jer svoje interese znaju i u skladu s njima deluju, ženama se odriče priznanje da su u stanju da se samostalno staraju o sebi.

Žene se, udajom, lišavaju apsolutnih prava osobe. Pravo žene na ličnu bezbednost ograničeno je muževljevim pravom da nad njom primenjuje moderate correction, fizičku kaznu. Njeno pravo na ličnu slobodu ograničeno je odlukom muža o njenom kretanju: suprug je imao zakonito pravo da svoju ženu drži u pritvoru sve do 1891. godine (Pejtmen, 2001: 132). Konačno, pravo na privatnu svojinu, to sveto englesko pravo, bilo je u potpunosti obustavljeno i integrisano u inače prezrenu fiktivnu osobu, čiji je virtuelni zastupnik bio muž. U viktorijanskom diskursu, taj brakom sprovedeni gubitak prava ženā i ostanak u ulozi trajno maloletnih osoba, prvi put se predstavljao kao romantična stvar srca. Takođe, tada se prvi put izravno govori o dva „carstva“, privatnom i javnom, u kojem svako caruje u skladu s nalozima vlastite prirode. Bez sumnje, sama je priroda tako uredila da privatno bude domen u kojem će žena najbolje ospoljiti svoje prirodne kapacitete, dok će domen javnosti, domen građanstva, biti shodan prirodi muškarca. Prostor u kojem stara razmena zaštite za pokornost postaje štićeni prostor trajne razmene komplementarnih priroda, pretvara se u sveto mesto i hram ognjišta (Ruskin, 1865). Da bi to postalo moguće, bilo je neophodno da svaka ugovorna strana pristane ne samo na trampu pokornost za pokroviteljstvo, nego i na to da žena ostaje u privatnosti muževljevog doma koja je delotvorno štiti od javnog i prodora u javnost.

Upravo je, dakle, u 19. veku nastao i danas prisutni mit o tome da su žene vladarke u privatnoj sferi bezmalo jednako kao što muškarci vladaju u javnosti, što na izvestan način opravdava i njihovu isključenost iz prostora građanstva. Njihova je isključenost iz javnog našla paralelno opravdanje u specifičnom tumačenju ženske prirode (Zaharijević, 2014), i u romantizovanoj verziji drevne institucije, nastale u vremenu kada su svi obični ljudi bili naprosto privatni. Građanstvo 19. veka omogućilo je „običnim“ muškarcima da postanu priznati kao suvereni i jedini vlasnici sopstvenih privatnih interesa, čija ih sposobnost da ih na najbolji način zastupaju predisponira na učešće u javnom prostoru i njegovu izgradnju. S druge strane, udate žene, lišene prava na apsolutnost prava, ne tretiraju se kao suvereni vlasnici svojih privatnih interesa. Samim tim, one se u doba nastanka institucije građanstva ne mogu tretirati ni kao vlasnice privatnosti. Budući da su pred zakonom nevidljive kao osobe, budući da gube sva prava koja su posedovale pre braka, da je njihova egzistencija u potpunosti apsorbovana muževljevom koji ima pravo na ličnost, telo i svojinu svoje žene (Bodichon, 1854), one se isključivo mogu tretirati kao deo privatnosti vlasnika privatnosti.

Opstanak koverture koji konzervira minula vremena čak i kroz upotrebu imenā kojima se oslovljavaju supružnici (baron i feme covert), omogućava asimetričan razvoj pozicija muškarca i žene. Međutim, upisivanje viktorijanskih normi u staru pravnu strukturu istovremeno postaje sredstvo i za asimetričan razvoj srednje i niže klase, pošto u procesu razvoja institucije građanstva pravo na privatnost pripada samo klasi pojedinaca, klasi apsolutnih posednika apsolutnih prava, odnosno višoj i srednjoj klasi. Utoliko, iako gotovo do samog kraja XIX veka svaki muškarac ostaje virtuelni predstavnik svoje žene, to nije istovremeno i dovoljan uslov za njegovo posedovanje prava na zvanje pojedinca, odnosno za mogućnost samostalnog predstavljanja. Da bi mogao da bude pojedinac, muškarac mora biti i posednik privatnosti, a žena koja je pravno oblikovana kao deo njegove privatnosti, odista mora biti privatnom ženom. Drugim rečima, žena iz radničke klase ne sme raditi da bi muškarac iz te klase mogao postati građaninom.

Klasni ili socijalni aspekt građanstva ovde postaje posebno važan da bi se razumela gradacija kapaciteta za građanstvo. Muškarci više i srednje klase bili su suvereni posednici vlastite privatnosti, hijerarhijski postavljeni i iznad svojih žena i iznad predstavnika nižih slojeva. Upravo su oni stekli pravo glasa 1832. godine, o čemu govori i Marshall. Žene više i srednje klase su imale priličnu moć nad neposredno podređenim ženama i muškarcima u sopstvenom domaćinstvu, kao i simboličku moć izvan njega koju su crpele od vlastitog predstavnika u javnoj sferi. Muškarci radničke klase imali su moć nad sopstvenim ženama koju im je pružalo običajno pravo, čak i onda kada su žene bile jedine koje su u porodici zarađivale, pošto je sav novac koji bi mogle da zarade po zakonu pripadao mužu. Konačno, iako su prema zakonu sve žene na temelju svoje polnosti bile u istom položaju, način na koji su bile usvajane i štićene menjao je kontekst njihove koverture. Zbog toga u doba pojave institucije građanstva, presudan aspekt koverture za samo građanstvo jeste aspekt opskrbljivanja. Upravo on potvrđuje da pojedinac može da bude bolji nego što jeste, da je u stanju da se stara o sebi i svemu što je njegova privatnost, opskrbljujući je svime što je neophodno. Aspekt opskrbljivanja ključan je da bi se razumelo kako se oblikovao pojedinac, a samim tim i građanin. On funkcioniše kao regulativni ideal koji svakom potencijalnom građaninu nalaže sledeće: kada budeš bio u stanju da jedini opskrbljuješ sopstvenu porodicu, imaćeš pravo na privatnost, pravo zabrane da bilo ko prekoračuje tvoj prag i tada ćeš biti građanin. Da bi, dakle, pojedinac bio građanin, on mora imati ženu koja ne radi, jer je opskrbljena, i njena kovertura mora biti normirana kao romantično pokroviteljstvo.

4. Nemoguće građanke

Dominantna savremena laička shvatanja braka po pravilu se odvajaju od sfere razmene, političkog ili građanstva. Brak se romantizuje kao žuđeni domen intimnosti u hektičnom svetu javnog, kao domen koji ustanovljuje i potvrđuje da privatnost i dalje postoji. No, pored stečene ravnopravnosti koja se danas često misli kao aistorijski faktum, upravo je ovaj romantično- intimizujući aspekt braka nešto što delegitimizuje njegove političke dimenzije i smešta ga izvan pravno omeđenih okvira građanstva. Pogleda li se, međutim, bolje, pripadnost deljenoj zajednici i danas najčešće proishodi iz rođenosti u određenoj zajednici (ius soli, ius sanguinis) ili iz njenog preuzimanja brakom (ius matrimonii). Brak predstavlja idealnu zajednicu za proizvodnju budućih građana, koja se ujedno može misliti kao politička i predpolitička/„prirodna“. Prostor predavanja predačke zemlje, prenošenja krvi i naturalizovanja, takoreći premeštanja jedne prirode u neku drugu, sastavni je deo ustanove koja etablira pravo na intimnu privatnost.

Pozivajući se pre svega na značenja privatnog i javnog, u ovom tekstu sam želela da otvorim sledeća pitanja. Opšte je mesto da su žene, budući da su u najvećem broju država sveta kasnije stekle pravo građanstva kao pravo glasa, kasnije postale građanke. Feministička politička teorija u načelu, kao i feministička čitanja građanstva, pokazala su, povrh toga, da je dihotomija privatno/javno u tome igrala zapaženu ulogu. Iz perspektive 20. veka ta se dihotomija uglavnom artikuliše tako da se privatno određuje kao domen kojim upravlja žena ili koji joj pripada, dok je javnost sfera kojom dominiraju muškarci. Ta se podela već sama po sebi uzima kao izvor nepravde ili neslobode za čitav pol. Specifičnom analizom ustanove braka pokušala sam da odem jedan korak dalje. Tvrdim stoga ne samo da je duboki jaz između privatnog i javnog utkan u istoriju institucije građanstva, već i da je specifičan status udate žene bio uslov mogućnosti samog građanstva.

U doba nastajanja ustanove građanstva, žene rezolutno nisu mogle da budu građani, na šta je strukturno uticala forma pokroviteljstva koja je bila sadržana u pravnom institutu koverture. Štaviše, muškarci su normativno građeni kao građani pod pretpostavkom da su im žene bile izvan domena javnosti (što je, pored ostalog, značilo i da ne rade). Time se pokazuje da je građanstvo sazdano na strukturnim nejednakostima koje su od početka u sebe uključivale muđuzavisnost pola i klase, međuzavisnost koja održava nejednakost u sferi apstraktne jednakosti i koja i danas temeljno strukturira mogućnosti građanstva. Najzad, iz rečenog sledi da je sporno tvrditi da su žene – premda su bile isključene iz javne sfere – ipak imale svoju sferu, da su bile gospodarice privatnog. U vreme kada građanstvo postaje princip jednakosti među svim ljudima, žene su bile temeljno nejednake jer im nije pripadala privatnost, nego su bile deo nečije privatnosti.

  1. Tekst je rezultat rada na projektu „Politike društvenog pamćenja i nacionalnog identiteta: regionalni i evropski kontekst“ (br. 179049), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

2. Ključno je naglasiti da će subjekt ovog ispitivanja biti obični ljudi (common people), oni koji uvođenjem građanstva postaju politički relevantni subjekti.

3. Amy Louise Erickson tvrdi da je ovakav totalni posed osobena karakteristika engleskog običajnog prava, koje se u tako striktnoj formi ne pojavljuje u kontinentalnoj Evropi. Preuzimanje muževljevog prezimena bilo je praksa koja reflektuje engleski bračni svojinski sistem, pošto je, pre 1800. godine kada se proširila i u drugim evropskim zemljama, bar 400 godina bila ograničena na Englesku i njene kolonije (isto: 4).

Tekst objavljen u Uzduž i poprijeko: e-Zbornik radova s Dana Marije Jurić Zagorke. Tekst objavljujemo uz odobrenje autorice.

SUMMARY

This paper explores the nexus between marriage and citizenship. Its basic assumption is that, historically, marriage imposed limits on the right to equal participation in citizenship for women. In order to support this hypothesis, modes of historical formation of marriage are examined, first in the Middle Ages, then in the era of so-called abstract equality, and finally in the 19th century, when citizenship had been established as a political institution. Marriage as a legal institution is situated within the historical development of the public and the private, and the transformation of absolute rights of persons. The paper focuses on the state of coverture; the situation of married women in Anglo-Saxon legislature. This examination of the specificities of the dual development of private persons finds that the specific position of married women not only delayed their acquisition of the status of citizen, but also remained deeply interwoven in the texture of citizenship itself.

LITERATURA
Blackstone, William. 1765. Commentaries on the Laws of England (Book the First). Oxford: Clarendon Press.
Bodichon, Leigh Smith Barbara. 1854. A Brief Summary in Plain Language of the Most Important Laws Concerning Women. London: Holyoake and Co.
Bok, Gizela. 2005. Žena u istoriji Evrope. Beograd: Clio.
Dietz, Mary. 1992. „Context is All: Feminism and Theories of Citizenship“. U: Dimensions of Radical Democracy, Pluralism and Community. Ur. Chantal Mouffe. London: Verso, str. 63–85.
Erickson, Amy Louise. 2005. „Coverture and Capitalism“. History Workshop Journal 59, str. 1-16.
Habermas, Jirgen. 2012. Javno mnjenje. Novi Sad: Mediterran.
Harrison, J. F. C. 1989. The Common People. A History from the Norman Conquest to the Present. Glasgow: Fontana.
Jones, B. Kathleen. 1997. „Introduction to Special Issue: Citizenship in Feminism“. Hypatia 12(4), str. 1–5.
Josephson, Jyl. 2005. „Citizenship, Same-Sex Marriage, and Feminist Critiques of Marriage“. Perspectives on Politics 3(2), str. 269–284.
Layser, Henrietta. 2004. Medieval Women: A Social History of Women in England 450-1500. London: Phoenix.
Lister, Ruth. 1997. „Citizenship: Towards a Feminist Synthesis“. Feminist Review, 57, str. 28–48. Marshall, T. H. 2009 [1950]. „Citizenship and Social Class“. U: Inequality and Society. Ur. Jeff

Manza i Michael Sauder. New York: W. W. Norton and Co, str. 148–154. Pejtmen, Kerol. 2001. Polni ugovor. Beograd: Feministička 94.
Ruskin, John. 1865. „Sesame And Lilies“, Great Literature Online, http://ruskin.classicauthors.net/SesameAndLilies (poslednji pristup 2.2.15)
Ustav Republike Srbije. „Službeni glasnik RS“, br. 98/2006.
Vogel, Ursula. 1994. „Marriage and the Boundaries of Citizenship“. U: The Condition of Citizenship. Ur. Bart van Steenbergen. London: Sage, str. 76–89.
Walby, Sylwia. 1997. Gender Transformation. New York i London: Routledge.
Yuval-Davis, Nira. 1991. „The Citizenship Debate: Women, Ethnic Processes and the State“. Feminist Review 39, str. 58–68.
Zaharijević, Adriana. 2014. Ko je pojedinac? Genealoško propitivanje ideje građanina. Loznica: Karpos.

 

Comments

comments