Ovo nije tekst o malom ostrvu čija je kruna suvereno vladala teritorijom koja je mnogostruko prevazilazila njegovu površinu, imajući na kraju dugog 19. veka u svom posedu čak 44% svetskog kapitala. To takođe nije ni refleksija o delu sveta koji se i dalje naziva continent, evropskom kopnu s one strane Kanala (na Kontinentu poznatom po imenu La Manche) i svemu što je naprosto, i sasvim neprevodivo, overseas.
Pod pretpostavkom da neće doći do uvek spasonosnog ’drugog kruga’ – kada se nekako, takoreći na silu, okupe i apstinenti i oni ne baš sasvim odlučni na koju stranu da se privole – referendum o britanskom izlasku iz Evropske unije rešena je stvar i sada već ispričana priča. Iako bi ga, prema rezultatima, pre valjalo nazivati Enxitom nego Brexitom, Ujedinjeno Kraljevstvo, ovog časa prilično razjedinjeno, odlučilo je najdemokratskijom procedurom da napusti savez čiji je član od 1973. godine. Umesto priče o Kraljevstvu, ovo je tekst o konačnom krahu 1989. godine i posledicama koje on ima po razumevanje vremena koje sledi.
Kako razni tekstovi o Brexitu pokazuju, on bi mogo da bude priča o nostalgiji za viktorijanskom slavom; o raspomamljenoj svesti o značaju suverenosti i suprematiji nezavisnosti; o starcima koji ne brinu dovoljno o budućnosti svoje omladine (doslovno shvativši profetske reči sopstvene generacije, koja je s Johnnyjem Rottenom, a pre Margaret Thatcher, predviđala: no future in England’s dreaming); o drevnom i prilično dugo uzgajanom strahu od raznih ’stranaca’ koji preuzimaju naše poslove; o imigrantima koji se kao tovari krompira preko čitave Evrope (odnosno, Kontinenta) dokotrljavaju do ostrva; o padu funte i smeni u evropskim ekonomijama. I premda su Britanci vazda bili od svih drugih doživljavani kao ekscentrični, spisak navedenih tema nije ni osobito ekscentričan, ni osobito britanski. Nažalost, nije ni nov: scenario je pisan bar unazad dva veka – svakom je njegova slava najveća, nezavisnost najpreča, starci po definiciji konzervativni, mladi naivni i sebični, a najezda tuđe radne snage, posebno kad joj se boja kože razlikuje, bezmerna pretnja. Taj je scenario kontinentalan u meri u kojoj je i trampovski i britanski.
Priča o Brexitu bi takođe mogla da bude i priča o tome da li je Evropska unija savez koji je nivelisao ili bar umanjio smisao postojanja nacionalnih država, i onih evropskih i svih ostalih. Jedan drugi exit, aktuelan prošlog leta, već je ukazao na svu problematičnost mita o porodici ravnopravnih nacionalnih država: bratske države Evrope (što je česta skraćenica za Evropsku uniju) jednako su suverene i jednako se pitaju o njenoj sudbini, a upravo to im omogućava da u zajedništvu umanje ograničenost na sopstvene uske interese, čime takoreći automatski postaju nadnacionalne.
Grexit je otkrio svo licemerje horizontalne suverenosti, asimetričnost moći za pregovaračkim stolom i gotovo kolonijalni status zemlje koja je članica Evropske zajednice od 1981. godine. Različiti oblici ucene upućene grčkoj vladi, posebno od trenutka kada vlast preuzima Siriza, otkrili su i da su nacionalne države merne jedinice državnosti i da takve države mogu biti dužnici koji svojom suverenošću trguju u zamenu za pokroviteljski protektorat. Otud je nužno zapitati se nije li jedini zbilja radikalan potez u svetu u kojem su države nacionalne premda služe krupnom kapitalu, otcepljenje, izlazak i potonje zatvaranje u svoje uske granice? To, dakako, posebno važi kada je država ostrvo (a kako izmišljeno ime ’Enxit’ najavljuje, problem se, naravno, javlja i kad na tom ostrvu postoji još neka potencijalno nacionalna država). No, insularnost, što pokazuju radosne reakcije Marine Le Pen i Geerta Wildersa, zapravo i nije nikakav osobit preduslov.
U nacionalnoj državi koja je u službi krupnog kapitala i koja se izdaje za kosmopolitsku jer pripada velikoj porodici država, čini se da je jedino rešenje odbijanje kosmpolitizma, njegovo proglašenje za laž. I taj je scenario star: dokle god postoje granice (nacije), postojaće i oni koji koji će ih prelaziti i zagovarati slobodan (mada nacionalno uređen) prelaz drugih, ali i oni koji ih prelaze retko ili nikada i koji imaju ili ambivalentan ili negativan odnos prema tuđinima. Ta ’unutrašnjost’, slabo pokretno stanovništvo selā ili gradova u kojima kretanje nije frekventno (pa bio to Ipswich, Koprivnica ili Požarevac); koje se smatra zakinuto u odnosu na bliske metropole (London, Zagreb ili Beograd); gde je posla manje i gde bi se džamija na postsekularnom urbanom pejzažu videla istaknutije nego u velikim gradovima; takva sredina radije bira da kosmopolitizam proglasi za laž. Kada se granice Evropske unije otvore, sredovečna učiteljica iz Slunja ili bivši radnik propale fabrike iz Smederevske Palanke u tome uglavnom ne vide šansu za poboljšanje sopstvenih životnih uslova. Slično tome, građane Sunderlanda lako je zaplašiti najezdom još nekih istočnoevropskih migranata, koji korak po korak, zauzimaju slobodan prostor Merry old England. Na tamnopute imigrante ne treba ni trošiti reči.
Na ovim prostorima ti nekosmopoliti stekli su lokalno ime, ’gubitnici tranzicije’. Znamo da ih je u Istočnoj Evropi mnogo i prilično dobro poznajemo posledice postsocijalističkog ukidanja društvene svojine. Međutim, Brexit nam je pokazao da ima i Britanija gubitnika, koji dolaze iz samog srca Zapada i iz samog srca imperije. Njihova ’tranzicija’ počela je i pre 1989. godine, ukidanjem teške industrije i ubrzanom privatizacijom – istim procesima koji su komunizam istočnog bloka prevodili u liberalnu demokratiju. Nije to bila nikakva tajna svih ovih decenija, ali smo je mi odavde videli kao nekakvu sasvim drugačiju i bolju stvarnost, a oni su tamo možda mogli da veruju u mit kako će se recesija okončati brzo, posle još samo jednog ’seta’ mera koje su nastavile da produbljuju, za Ujedinjeno Kraljevstvo inače istorijski tipične, klasne razlike. ’Nekosmopoliti’ koji su glasali za Brexit nisu stoga britanski fenomen. U Evropi 21. veka oni su suštinski evropski fenomen, u jednakoj meri istočni i zapadni, južni i možda ponajmanje severni. Jedino se način na koji se sebi pribavlja dostojanstvo na prazan stomak i neizvesnu budućnost i dalje, u izvesnoj meri, lokalno razlikuje.
Priča o Brexitu takođe je priča o tome kako je desnici uvek jednostavno da nađe argumente, jer nikada ne mora da posegne za budućnošću. Vreme desnice je uvek trajno vreme prošlosti koja se preliva u sadašnjost. ’Take back control’, jer se s kontrolom vraća i dostojanstvo, podrazumeva da je kontrole nekad bilo, da je ona u samoj suštini kolektivnog bića, i da se odatle preliva na svakog kome kontrola sada nedostaje. Preuzeti kontrolu, zatvoriti se u svoj mali brlog, u svetu kojem svedočimo – suprotno onom davnašnjem u kojem su Normani pokorili ostale horde pošto su konje koristili i tokom bitke – očito nije nimalo jednostavno. I Brexit, i Grexit pre njega, jasno su, premda s distinktivnim razlikama u južnjačkoj i imperijalno-zapadnoj formi, pokazali da postoje slojevi i slojevi legislative, ekonomije i političkih multilateralnih sporazuma koji stoje na putu ’preuzimanja kontrole’.
Za levicu koja je pak uvek okrenuta budućnosti, čiji su budući ideali nužno sastavni deo sadašnjih borbi, Brexit se takođe otvorio u svojoj svojoj kompleksnosti. Da li je bilo moguće izvesti Lexit (’levi exit’), izlazak iz Unije koja se nesmiljeno zalaže za mere štednje, koja se zasniva na slobodnom prometu robe i ograničenom prometu ljudi, održava stroge hijerarhije između svojih istoka, jugova, zapada i severa, gradi žičane zidove i obnavlja stari duh Evrope koja je samo mišićavo bela i hrišćanska? Da li je izlazak levice mogao da nadvlada ksenofobiju, rastući nacionalizam i prateći rasizam, koji su uvek potka desničarskog pokliča za povratak u slavnu prošlost u kojoj smo tu samo mi, sami, samo mi beli, samo mi hrišćani? Brexit je pokazao da se svaki levičarski glas protiv neslavno utopio u moru onih koji od danas može služiti i kao poziv na linč.
Statistike koje su se pojavile dan posle ukazuju na duboku podelu u doživljaju vrednosti glasača, koje, ponovo, ne predstavljaju britansku distinkciju. Ispostavlja se da su glasači koji su želeli ostanak u Evropskoj uniji imali visoko mišljenje o multikulturalizmu, socijalnom liberalizmu, feminizmu, zelenim politikama, imigraciji i prilično podeljeno mišljenje o kapitalizmu (to je zapravo tačka koja najviše približava glasače s obe strane linije). Ključno je, očigledno, ne dopustiti da se nešto što se već naziva kulturnim ratom ne pretoči u gubitak onih vrednosti iza kojih savremena levica stoji postojano. Jer Britanija istorijski sasvim dobro poznaje podelu (a i mi na druge načine) koja se odavno predočava kao kulturna: samo što u doba liberalizma feminizam, na primer, nije bio ničija vrednost. O seksualno različitoj Evropi da i ne govorimo.
U vrtlogu priča, Brexit bi morao da bude konačno otrežnjenje, kraj preduge 1989, za celu Evropu, pa tako i za nas na njenoj periferiji, za one kojima Evropa plaši svoje Evropljane. Brexit je nedvosmislen pokazatelj da kraj civilizacije nije nastupio, da za nacionalne države svakako još ima mesta, da razlike u socijalnim istorijama Evrope uslovljavaju različiti klasni interesi, koji ne samo da nisu nestali nego se danas sve intenzivnije produbljuju. Brexit je poslednji udarac u Evropljanina i evropske vrednosti, s kakvim smo se upoznavali i politički upodobljavali poslednjih 27 godina. Na nama je da mislimo da li je i kakva nova Evropa moguća.
Tekst preuzimamo sa prijateljskog portala VoxFeminae.
Comments
comments