Od troje-četvoro u sobi, jedan uvek stoji kraj prozora. Mora da vidi zlo u šiblju i vatru na brdu. I kako su ljudi koji su iz svojih domo-va izašli čitavi, uveče vraćeni kao bedni kusur. Od troje-četvoro u sobi, jedan uvek stoji kraj prozora, tamna kosa mu natkriva misli. Iza njega, reči. Ispred njega, glasovi koji lutaju bez prtljaga na leđi-ma, srca bez potpore, proročanstva bez vode, veliko kamenje koje je vraćeno i ostalo zapečaćeno, poput pisama bez adrese koja nema ko da primi.
Jehuda Amičai
Zamislite jednu ovakvu scenu: kišno nedeljno popodne, nerado ostavljate knjigu koju čitate i u kojoj zaista uživate, ali vreme je da odete na uobičajeno redovno porodično okupljanje: nedeljni ručak. Razume se, bez vas to ne može da prođe i ništa ne bi bilo isto.
Svi su već tu: ostali članovi porodice, duhovi onih koji više nisu živi, kućni ljubimci. Zlatna ribica je u akvarijumu, beli labrador drema u ćošku. Ulazite u sobu punu poznatih lica: baka sedi u uglu, smešeći se tako da niko ne može biti siguran da li je osmeh upućen onima koji su prisutni ili nekom drugom, odsutnom. Ona čuje samo ono što hoće da čuje, prećutno smo saglasni svi mi drugi. Ipak, sluh joj je zaista oslabio. Deda je umro pre nekoliko godina. Njegov portret visi na zidu iznad trpezarijskog stola. Otac, skoro uvek blago rumenog, ozbiljnog lica, govori glasno, nadzire »smisao« i čuva ugled porodice, kontroliše situaciju, diktira dinamiku scene. Već je zauzeo svoje mesto za čelom trpeze.
Ćerka je veganka i aktivistkinja koja se bavi ljudskim pravima. Ne jede ništa što, kako kaže, »ima oči«, i podržava sve pojedince i grupe kojima su uskraćena ljudska prava. Ona ne pravi kompromise, pomalo je gnevna (za svaki slučaj) i razočarana svima drugima.
Što se tiče sina, ima nekoliko varijanti: prva bi mogla biti da je on »pomalo« nasilan tip – takozvani huligan. Oca još nije stigao da ubije, od majke se još uvek odvaja. (Druge opcije su da je narkomanski zavisnik ili je možda “»suviše« feminiziran.) Majku je teško opisati, jer ona je uglavnom odsutna u svojim neprestanim pokušajima da ugodi svima drugima. Pa ipak, ona na svoj tihi način pregovara između ostalih članova porodice i čuva poredak. Možda i nije neophodno opisati ostatak porodice, ali teško je odoleti – ujak ima novu ljubavnu aferu s dvadeset godina mlađom ženom, »samo što je ovog puta to ozbiljno«.
Ova scena nedeljnog porodičnog ručka može da posluži kao prototip okupljanja jedne relativno uobičajene porodice srednje klase.
Kako se mi u nju uklapamo? Čini se, lako. Možda suviše lako. Izgleda da mislimo ono što mislimo i činimo ono što činimo jer su nas tome naučili naši očevi. Naša društvena povezivanja su odraz naših porodičnih odnosa, jer oklevamo da budemo neposlušni tihim zahtevima naših majki. Volimo na način na koji volimo, jer smo to verovatno naučili od naših ujaka. Od braće i sestara smo naučili da smo naposletku ipak svi braća. Ono što smo naučili od naših baka nije tako lako artikulisati. To je priljubljeno uz vrata lakanovskog »realnog«. Naučili smo kako nekog da poštujemo redovno posećujući groblja na kojima počivaju naši dedovi. Nažalost, nismo dovoljno naučili od zlatne ribice i belog labradora. Verovatno bi to bile nikad do kraja savladane lekcije o tome kako da se sretnemo s drugim.
Sve u svemu, dobili smo mnogo – vlastito ime, identitet i zajednicu. Obezbedili smo odgovarajuća mesta. Od sada možemo da govorimo kao predstavnici zajedničkog, porodičnog, familijarnog diskursa. Naši vlastiti uvidi i iskazi postali su deo univerzalnog, logičnog i smislenog poretka. Postali smo politička bića.
Ono što je možda zapanjujuće, ali i zastrašujuće u vezi s ovom scenom jeste njena shematska repetitivnost, neprobojnost i izvesnost. Politika nedeljnog ručka, politika familijarnosti, politika repetitivnih istorija identiteta, istosti, vlasništva i sigurnosti, mesto politike generisano nikada poreknutom sentimentalnošću, na taj način postaje samo mesto na kojem pronalazimo društveno, politički i kulturno normirane vrednosti, koje, osim što su unapred određene i regulisane istovremeno određuju i regulišu. To mesto politike nije frojdovski edipovski trougao koji se beskonačno ogleda na području javnog života i na svim javnim prostorima u kojima se politika uspostavila. U ovom kontekstu bi Edip, ako ga uopšte možemo nazvati tim imenom, bio onaj koji se reprodukuje na mestu već obeleženom kao odgovorajuće, na mestu koje čeka na njega i na koje je uvek pozvan da se vrati. To je mesto porodice kao mistifikovane sentimentalnosti koja, zapravo, prikriva i ponovo reprodukuje sve postojeće odnose moći: bratska, konzervativna, palanačka, isključiva politika »nedeljnog ručka«.
Svako na tom ručku ima svoje mesto. Svi imaju svoju omiljenu temu. Razume se, teme se samo naizgled pojavljuju nasumice, one se uklapaju u neku vrstu hijerarhijskog poretka: najpre dolaze pitanja o zdravlju, onda o nedostatku novca, a nakon toga o politici. Za sve ove teme zajednički imenitelj je to što su organizovane kao jedna beskrajna lista pritužbi. Ali kada dođe trenutak da se nešto pojede, svi odjednom postaju ljubazni i reči hvale upućuju domaćici. Savršeno su pristojni i jedni drugima govore »prijatno«.
Još jednom smo iznenađeni činjenicom da sve uvek izgleda isto. Možemo se zapitati da li je to ono što tražimo u ovoj repetivnoj strukturi i ono po šta se uvek vraćamo? Šta bi se zapravo dogodilo ako bismo izbegli nedeljno okupljanje? Zašto gotovo opsesivno biramo da se ukrcamo u taj vagon bliskosti kao što smo navikli?
Između ostalog, tu se zapravo događa da proizvodimo svoja individualna razmišljanja, emotivne odjeke, izvodimo svoju političku subjektivnost u odnosu na društvene strukture koje su učvršćene, zatvorene, predodređene, i ne činimo ništa drugo osim što ponavljamo i reprezentujemo njihovu istoriju istosti. Štaviše, smatramo da je dato ono što je zapravo konstruisano, naime, odnosi unutar naših »porodica«, kao i unutar svih naših društvenih veza koje slede istu logiku familijarnosti: pronalazimo svoja dodeljena i odgovarajuća mesta, instrukcije, razrađena uputstva i smernice kuda da idemo, šta da mislimo i činimo, kao i kako da postanemo pravi predstavnici politike naše zajednice; pronalazimo političke zahteve na koje odgovaramo uvek na jedan te isti način. Sledimo stroga pravila koja postaju pravila samom činjenicom da ih svi slede; pronalazimo svoju moralnu i političku ispravnost, čistu savest, politički stabilne i neosporive prave strane, pronalazimo svoje biti »u pravu«.
Ono što potkrepljuje ove težnje je ono što Roberto Espozito (Esposito) naziva semantikom propriuma. Semantika propriuma se organizuje oko paradigmatičnih pojmova koji se odnose na pripadanje, prisvajanje, posedovanje, vlasništvo, jedan niz pravila i konvencija, osobenosti, odnosno, onoga što priprada onom ljudskom ili vrsti, ali takođe i ono što je individualno i pojedinačno obeležje specifičnosti. U toj poziciji između univerzalnog i osobenog/ individualnog, semantika vlastitog, odgovarajućeg, odnosi se prema zajednici u smislu da joj daje značenje zajednice, drugim rečima, ono što je potrebno prisvojiti kao zajedničko svima nama, što (racionalno) komunicira ono što je naše vlastito, ono što poseduje i u našem je posedu, što prisvaja naše singularnosti kao svoje vlastite, i ono što nam pripada kao odgovarajuća suština. Ono što je zajedničko »jeste ono što ujedinjuje etničku, teritorijalnu i duhovnu svojinu svakog od članova. Njima je zajedničko ono što je u najvećoj meri njihovo vlastito; oni poseduju, oni su vlasnici onog što im je svima zajedničko«.1
To što sam upravo imenovala kao vlastito i odgovarajuće u »politici nedeljnog ručka« jeste jedna vrsta obrasca, shematizma koji unapred određuje i ograničava naše političke mogućnosti, političke mogućnosti bilo koje zajednice, kao i odgovornosti koju iziskuje od svakog od njenih članova: ono se nastanjuje u praznini koja se može ispuniti bilo kojom vrstom dominatnog, »ispravnog« mišljenja, ali i totalitarne, nasilne ili fašističke ideologije. Ili, radije, to je jedno virtuelno polje odnosa i pojedinačnih susreta koji su uspostavljeni kao beskrajna konverzacija, ali i konzervacija političkog – naizgled, jedini mogući način susretanja koji formira svet. Jedini zamislivi horizont takve politike je da se održi status quo. Drugim rečima, njena jedina svrha je da sebe reprodukuje, zaštiti i očuva. Stoga na nju možemo gledati kao na verovatno najodrživiji projekat ikada: imobilizacija političkog koja označava prelaznu sentimentalnost koju nosi figura i iskustvo porodice. Porodica na taj način obeležava osnovno mesto sigurnosti i utehe, fantazam o zemlji bezbednosti i ispunjenosti, obećanu zemlju, jedno mesto na koje koje uvek možemo da se vratimo, u zamišljenu nepromenljivost.
Istovremeno, upravo porodica predstavlja mesto koje će progoniti budućnost politike, lišavajući je pravde, gostoprimstva, mogućnosti promene, kretanja, otvaranja za neko nemoguće. Možda je ono na šta nas navodi zakon čistog gostoprimstva kao pravde, smatra Derida »da ponudimo gostoprimstvo s one strane porodice?«2 Ipak, odbaciti porodicu (i bilo koju strukturu koja je konstituisana po njenom modelu – civilno društvo, država, nacija) znači potvrditi mogućnost nekog drugačijeg odnosa sa drugim, drugačije politike upravo u njenoj nezamislivosti i nemogućnosti. U tom smislu, ovo dovođenje u pitanje modela porodice i familijarnosti se može razmatrati samo na osnovu pretpostavke njene paradoksalnosti.
Porodica je, dakle, to paradoksalno mesto koje je samoproizvedeno u smislu prostora konstituisanja političke intimnosti, izvesne privatizovane sentimentalnosti, institucije koja proizvodi »odgovarajuća mesta« – mesta identiteta shvaćenih kao normativnosti – mesta na kojima – umesto naših pojedinačnih postajanja – sebe proizvodimo kao neprestano ponavljanje odgovarajućih poznatih i porodičnih istorija istosti. Nevoljnost i oklevanje da se preuzme rizik učešća u političkom životu sa svim odgovornostima koje on nosi, svim njegovim kompleksnostima i neizvesnostima zapravo nas uvek vraća na to mesto familijarnog okupljanja koje na nas čeka, utešno, podsećajući nas da ništa nije ni moglo biti drugačije.
Događa se, dakle, da umesto nasleđivanja istorija i prošlosti u smislu distanciranja od njih, u smislu promišljanja o uslovima naših pojedinačnih postajanja, radije postajemo njihovi taoci, zatočenici porodične prošlosti, istorija naših navodnih nacija, generacija, ali i istorija polova, seksualnosti, religija, koje kao takve nikada nismo izabrali.
Porodični ručak na taj način postaje mesto presecanja vektora norme, što takođe određuje kako pojedini objekti postižu vrednost i značenje, kako je to značenje povezano s normom i porodicom, i na koji način su ti objekti jednoj grupi ljudi dostupni a drugoj nisu. Ko sedi, a ko stoji pored prozora? Ko sedi na čelu stola, a ko sedi sa strane? Ko ustaje kada nešto treba da se donese? Trpeza (koja najčešće zauzima centralno mesto u datom prostoru) jeste mesto gde se članovi porodice okupljaju, dele stvari, održavaju i reprodukuju svoje porodične živote i vrednosti, gde se, preko porodičnih rituala, ojačavaju unapred zadate matrice življenja i očekivanja.
No, ono što je za nas važnije, trpeza nedeljnog ručka postaje simbolički imperativ koji se iznosi »na ulicu«, u javnost, gde svi navodno treba da se okupimo u kreiranju politike, u činjenju našeg zajedništva mogućim. Trpeze nedeljnog ručka na taj način postaju pozadina iz koje izviru reči i stavovi, koji reprodukuju sve već unapred date odnose, podele, pa i isključivanja.
Trpezu nedeljnog ručka pronalazimo u medijima, na trgovima, u vladama. Pronalazimo je i u birokratskim kancelarijama, na šalterima, u učionicama, crkvama, spavaćim sobama. Kao da je oduvek bila tu, kao neka prafigura svih političkih scenografija koje nam se neprestano nude kao jedino moguće i (za)mislivo.
Ta linija razgraničenja koju pretpostavljamo između trpeze kao simbola privatnosti i porodičnosti i njenog pojavljivanja u javnom prostoru zamagljuje naš pogled i naše razumevanje prikrivenih veza između ovih režima: u svakom od njih ima tragova ovog drugog, a nedeljni ručak je još uvek obavezni imperativ strukturisan našim političkim pogledima koje, pritom istovremeno i strukturiše. U tom kontekstu, naš »nedeljni ručak« postaje mesto za iscrtavanje smernica i linija koje propisuju različiti modeli normativnosti: to je jedan mehanizam za reprodukciju samog mišljenja i delovanja, »atributa« za koje se pretpostavlja da će biti preneti unutar porodice, kao što su etničko poreklo, rasa, klasa, itd. Trpeza nedeljnog ručka je otuda simbolički povezana sa svim onim drugim vidovima iskustava koje nam se a priori nude kao nemoguće i nemislive.
Način na koji prošlost porodične istorije postaje naša sadašnja politička realnost i način na koji se meša s našim političkim bićima jeste ono što proizvodi nasilnu i vojnu poslušnost već postojećim društvenim strukturama koje u policijskom maniru nadziru granice naših identiteta, misli, emocija i delovanja. Usvojivši ovu, kako smo je nazvali, politiku nedeljnog ručka, nastojimo da je ponovimo u svim drugim, stvarnim i budućim društvenim vezama, »familijarizujući« svaki odnos koji znamo tako da možemo da živimo i delujemo u poznatom okruženju.
Prema tome, sve nefamilijarno, nepoznato odmah postaje neprihvatljivo, strano, tuđe, sumnjivo, opasno i preteće. Težimo idealizaciji i pročišćenosti svakog društvenog konteksta koji nam je poznat. Politika nedeljnog ručka se može razumeti upravo kao prebivalište odnosa moći i proizvodnje hijerarhijskih režima, budući da svaki hijerarhijski poredak počiva na logici vlastitog, koja funkcioniše u smislu razdva-janja različitih područja, pre svega familijarnih i nefamilijarnih, da bi definisala i premestila različite grupe zasnovane na pretpostavljenim pripadajućim mestima i funkcionisanju njihovih aktivnosti. Ono što ovde nazivam porodicom i familijarnošću – kao mestom na kojem se proizvode hijerarhije, na kojem prebivaju norme – upravo je to što funkcioniše kao zakon koji upravlja našim društvenim životom, svim našim povezivanjima, strukturama i nikada se ne dovodi u pitanje. Prema tome, logika nedeljnog ručka je institucionalizovana, utkana u sistem, potvrđena automatizmima sva-kodnevnog ponašanja, osigurana strahom i osećanjem ugroženosti.
Stoga, mogli bismo reći da fašistička logika svih porodičnih struktura društvenog života nikada nije bila prisutnija, nikada udobnije smeštena u institucije koje upravljaju našim životima kao što je to danas. U tom smislu, čini se da je fašistička ideologija kakvu znamo iz prve polovine 20. veka dobila novo lice i utvrdila svoje mesto u svim potvrđenim društvenim strukturama. Novo lice fašizma vidimo u praznom pogledu devedesetsedmogodišnjeg Lasla Čatarija (László Csatáry), nacističkog ratnog zločinca, optuženog da je učestvovao u ubistvu 15.700 Jevreja tokom Drugog svetskog rata i o čijem hapšenju su pre nekoliko godina izveštavali brojni mediji. To novo lice fašizma je više nego očigledno i u logici argumentacije koju je na suđenju izneo Anders Brejvik (Anders Beh-ring Breivik) – čovek koji je 2011. godine bacio bombu na zgradu vlade u Oslu i pucao na ljude u kampu Radničke lige mladih (Arbeidaranes Ungdomsfylking, ili AUF) pri čemu je ubio 69 ljudi, uglavnom tinejdžera. Vidljivo je i u zanosu pripadnika ultra-desničarskih organizacija, u samozadovoljstvu političkih analitičra kada se uspešno pozicioniraju na »pravoj strani«, u očima državnih službenica na šalterima pošte, na licima usplahirenih majki u parku za decu, u samoproklamovanoj čistoti, korektnosti i ispravnosti posvećenih aktivista koji se bave ljudskim pravima. Vidljivo je uvek i svuda gde se reprodukuje istost i na taj način ponovo prisvajaju vlastita mesta sa slepom doslednošću koja ne dozvoljava upitanost i sumnju.
Kada je reč o ponovnom prisvajanju vlastitog mesta, mesta koje smatramo da nam pripada, da je u našem vlasništvu, čini se da postoji nešto što nam je svima zajedničko, nai-me, njegova neupitna priroda. Vlastito mesto se pojavljuje kao pozicija, kao »zauzeta strana» koja je po samoj svojoj logici mesto političke, etičke, moralne i svake druge ispravnosti. Njegovu ispravnost, nepenetrabilnost, pročišćenost, proizvela je podela između vlastitog i ne-vlastitog, familijarnog i ne-familijarnog, mogućeg i nemogućeg, mislivog i nemislivog.
Međutim, i kada smo izmešteni, u ne-familijarnim i nepoznatim zonama, i kada nemamo vlastito mesto, još uvek možemo nekuda stići. Možemo se susresti s nepoznatim, što ponekad na bolan a ponekad na zastrašujući način, ali takođe i na neočekivano ispunjavajući način, može da proizvede nove i drugačije vrste familijarnosti – ne takve koja bi bila već data, koja čeka na nas, s mestom i ulogom koji su nam već dodeljeni, nego jedna vrsta familijarnosti koja je rezultat naših pojedinačnih postajanja a ne unapred zadatih staza, gde bismo bili uvučeni i na šta bismo odgovorili odgovornošću s one strane svake logike kalkulacije, očekivanja i reciprociteta.
To podrazumeva mišljenje i stvaranje novih formi subjektivnosti, kao i izumevanje drugačijih načina odnošenja, zajednica, relacija, afektivnosti i telesnosti.
Otiđimo još jednom na nedeljni ručak: ili ne, radije ostanimo kod kuće, nastavimo s čitanjem knjige u kojoj uživamo, a na ručak možemo da odemo i u ponedeljak, izvinimo se (ili ne), na primer, rečima da nas je zanela rasprava koju smo vodili s golubom na terasi; ili, pak, otiđimo na ručak, postavimo belog labradora s početka teksta u čelo stola i otpočnimo lagani razgovor o etičkoj dimenziji industrije hrane; ili, budimo tihi i hrabri da pogledamo životinju u oči, zbog toga što nam možda kaže »ja sam danas na meniju«; ili, upoznajmo braću i sestre sa ne-bratskim modelima povezivanja; ili, pokušajmo da ubedimo ujaka da je i on smrtan; ili, konačno, pokušajmo da mislimo i radimo ono što nam se čini najmanje mislivim.
1 Roberto Esposito, Communitas: The Origin and Destiny of Com-munity (Stanford, California: Stanford University Press, 2010), 3.
2 Jacques Derrida, Of Hospitality, Anne Dufourmantelle invites Jacques Derrida to respond, (Stanford: Stanford University Press, 2000), 96.
Uz odobrenje autorice, tekst preuzet iz njene knjige Politike nemislivog: Uvod u ne-fašistički život.
Autorica radi kao vanredna profesorica na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu, te kao gostujuća predavačica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, u okviru američkog SIT programa (Study Abroad Balkans: Gender, Transformation and Civil Society), kao i na Euro-Balkan Institutu u Skoplju. Gostovala je kao predavačica na Institutu Studiorum Humanitatis (ISH) u Ljubljani, Filozofskom fakultetu u Beogradu, Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Filozofskom fakultetu u Sofiji, Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, i mnogim drugim obrazovnim institucijama. Od 2001. godine je jedna od koordinatorki i predavačica u Centru za ženske studije i istraživanje roda u Beogradu, gde je takođe i urednica biblioteke Rod i kultura.
Objavila je knjige “Zajednica onih koji nemaju zajednicu” (FMK, Beograd, 2008), “Hieroglyphs of Jealousy” (Euro Balkan Institut, Skopje, 2008), te “Politike nemislivog: Uvod u ne-fašistički život” (Centar za medije i komunikacije). kao i više stručnih članaka iz oblasti savremene filozofije, savremene političke teorije, rodnih studija, queer teorije, studija kulture, itd. Uredila je više zbornika i temata u stručnim časopisima.